Još od najranijeg detinjstva, gledajući crtane filmove o prinčevima i princezama, mališani, a pogotovo devojčice, indirektno usvajaju urbanu legendu o obaveznom braku. Devojčice potom maštaju o unikatnoj venčanici sa velikim i bogatim šlepom, o velelepnoj proslavi venčanja, a onda i o skladnom braku i ljubavi do kraja života.
Kako mališani odrastaju, na televizijskom programu prate različite sadržaje, shodno svom uzrastu, pa tako u tinejdžerskom dobu kroz različite emisije, serije i filmove, ponovo indirektno, usvajaju društveno najprihvatljiviji tok života, odnosno raspored važnih događaja u životu. Taj princip fakultet – posao – venčanje – deca pomno sledimo, jer drugačiji redosled izaziva prilično čudne reakcije kod sagovornika, a retko se zapitamo jesmo li mi srećni i zadovoljni režiranjem naših života.
Postavlja se pitanje, ko li je autor tog nepisanog pravila o redosledu važnih životnih događaja, a ko nas je pak ubedio da bi taj redosled i sami trebalo da poštujemo? Jesmo li mi zaista manje vredni, manje uspešni, i društveno neprihvatljivi ukoliko je redosled važnih životnih epizoda samo i lično naša režija? Ukoliko odlučimo da ne želimo da studiramo, već da želimo da se posvetimo nekom zanatu, je l’ smo li manje vredni? Ukoliko odlučimo da ne želimo brak, već želimo da sa svojim partnerom živimo bez ikakvih papira, je li to loša odluka? Vaša okolina bi vas možda upitala: „Pa dobro, ako je to vaša odluka.. Ali zašto?“ Zato što ste vi tako odlučili, i zato što ste vi tako srećniji i zato što ste vi na taj način mnogo više vi.
A šta ako odlučite da se oprobate u roditeljskoj ulozi odmah nakon završene srednje škole, a šta ako to učinite onda kada u potpunosti završite svoje školovanje i kada nađete adekvatan i siguran posao? Jeste li sigurni, voljeni i srećni u ljubavnoj zajednici u kojoj ste? Jeste li psihički i zdravstveno sposobni da budete roditelj? A šta bi onda treće moglo da predstavlja poteškoću? Neko od malena mašta da postane roditelj, i već svoje rane dvadesete godine vidi kao najbolje godine u kojima želi da po prvi put da začuje reči: „Mama! Tata!“, a neko pak želi da u braku provede i čitavu deceniju pa da se tek tada posveti proširivanju porodice.
Poneki parovi odluče da ne žele da se oprobaju u ulozi roditelja. Poneki ljudi to osuđuju. A ono što je ispravno je da bi svako trebalo da shvati da je to isključivo lična odluka. Nije li najiskrenije priznati sebi da neke stvari u životu poštuješ, ali ne želiš da probaš, nego se neprirodno prilagođavati onome što je opšteprihvaćeno, a onda možda i pogrešiti u takvoj odluci?
Svako je, zaista, kovač svoje sreće. Ova rečenica je možda isuviše puta izgovorena, a koliko je puta ona pravilno protumačena i shvaćena? Nije li hrabriji i iskreniji onaj koji sam odredi redosled važnih životnih epizoda, nego onaj koji se povinuje onom na koji zasigurno neće dobiti niti jedan, ponekad čak i neumesan, komentar?
Budite srećni, voljeni, zadovoljni, sigurni u sebe i svoju porodicu, pa brojala ona dva, tri, pet ili sedam članova.
Jovana Stojmenović
